Deo priče za koju smatram da takođe treba da se zna
Tina
Mnogi događaji koje sam u poslednje vreme pročitala
naveli su me da napišem i ovo. Osim teksta „Želim da se ovo zna...!“nastaviću
deo priče koja se dogodila pre otprilike 10 godina.
Kada sam jednog dana 2002 ili 3-će godine izašla na pauzu
za doručak sa željom da se oporavim od loših mikroklimatskih uslova koje sam
imala u banci na radnom mestu,a odnose se na moju alergiju ,na uglu ispred
bivšeg „Progresa“ prišao mi je čovek čiji mi je lik bio poznat ,ali nisam znala
ko je on.Pozdravio me je najsrdačnije sa osmehom na licu i rečima.“Danas sam
najsrećniji čovek na svetu. Saznao sam istinu o nama ,mi smo rod“.Priča
koju je čuo o meni kada je prošao pored vrata prostorije u kojoj
je okupljena sedela „moja lažna rodbina „i njihovi mnogobrojni
prijateljelji mu je otvorila oči .Saznao
je da su ga sve ove godine lagali i da su sve priče o meni koje je do sada čuo
bile laž i dobro iscenirane spletke. Zabolela ga je njihova neiksrenost zbog
čega je naglo promenio mišljenje jer je mislio da je upao u „finu“
porodicu ,a ne u porodicu najgorih „c.....“–kako ih je nazvao i kako su oni
sebe nazivali ,koji nemaju ni gram morala. Bio je jako ljut na njih, a ja
iznenađena njegovim ponašanjem jer nisam znala zbog čega mi to govori. Ja sam i
bez njega znala kakvi su oni ,ali sam mislila da smo ipak rod i nisam očekivala
od njih ništa loše.Rekao mi je da treba da se sastane sa jednim čovekom u
kafiću na uglu iza hotela „Putnik“ najkasnije za pola sata da mora da bude
kratak jer ne sme da zakasni.Više puta sam i ja čula i ili slične priče takođe
slučajno iza vrata ili lično jer sam ja imala
drugo ime koje su oni znalia ,a ja ne.
Jednom prilikom me je pozvala lažna majka da izađem
ispred kapije na kratko jer jedan čovek želi da me vidi.Izašla sam i ona ga je
pitala dali je sa mojim izgledom i ponašanjem zadovoljan ,odgovorio je da jeste
.On je tada izvadio zlatan nakit ukrašen dragim kamenjem i rekao joj „ovo ćete
joj dati kada navrši 18 godina jer je to
bila želja i poklon meni od njegove ćerke“.Meni je rekla da mogu da idem jer više nisam potrebna. Ja
sam se zadržala iza vrata i čula
razgovor.Čula sam kada mu je rekla „šta mislite da ću ja dozvoliti da se ona
ukrašava ,a da moja deca budu ljubomorna na nju i pate....!“I njima sam doneo
nakit ,ali bez dragog kamenja ,odgovorio je on.Ovo je poklon moje ćerke
,razumite me.Ne znam dali je prihvatila poklon ili ne.Ja sam tada pobegla u
sobu da ne slušam dalje. Posle izvesnog vremena pitala sam je ko je bio taj
čovek ?odgovorila je da ovo nekada bila njegova kuća pa je došao da vidi kako je održavamo.
Naravno nisam joj poverovala ,ali joj to nisam rekla.
Jedne večeri ,tada sam imala 18-19 godina sedela sam sa
„sestrama“,“rođakama „i zajedničkim prijateljem u parku na klupi isped doma
kulture .Zajednički prijatelj M.T.je započeo temu u kojoj je spomenuo „visok“
položaj i „obrazovanje“ porodice zbog čega nas posebno ceni.Ona nije naša rekla
je jedna od njih.Glasno su se nasmejale njegovom komentaru i rekle „to nije naše nego njeno ,nju i njene
cene svi,a mi je držimo dok ne ostvarimo to što ćemo biti ,a zatim su
zastali....!Tada sam ja ustala i rekla da hoću da napravim jedan krug na korzou
brzo se vraćam. Stala sam iza žbunja ispred kojeg je bila klupa na kojoj su
sedeli.Oni su nastavili razgovor.“Mi smo
niko i ništa bez nje zato je i držimo,zatim ko su oni zapravo ....itd“,a
dali će te biti ?pitao je on.Jednoga
dana da , zahvaljujući njoj i njenima, a onda ćemo je ubiti i to na najsuroviji
način, šta će nam?. Rekao je da je to nepošteno ,ali sve se završilo na tome.
Opisaću jedan slučaj koji se dogodio pre otprilike 25
godina na godišnjici smrti muža zaove
moje lažne majke koja me je pozvala telefonom i rekla da obavezno dođem na
godišnjicu smrti jer računaju na mene. Odgovorila sam da ne mogu jer imam samo
crvene kapute,a bila je zima. Rekla je da to nije bitno jer on meni nije nikakav
rod ,pola njih će biti u crvenom tako da sam ja to i prihvatila.Na putu prema
groblju njihova majka je počela da se dere na mene i govori da sam osoba bez morala pošto nisam došla u
crnom kaputu.Ovu priču je servirala gostima iz Švedske koji su bili iza nas,a ja
nisam znala ko su oni.Okrenula sam se kada sam čula muški glas koji je rekao da
vidi da imaju puno nerešenih problema i da sam im ja teret, zbog toga su tu da
taj problem reše ,ali tek kada se vratimo sa groblja .Kada smo se vratili u
omladinskom domu je bio serviran ručak za goste koji su prisutvovali godišnjici
,a nisu bili iz mesta.Tada su šveđani rekli
da je vreme da sa mnom lično kao
ljudi za stolom porazgovararaju ,da se
ovakvi poblemi ne rešavaju na sred ulice, da se ovde gde smo svi bili prisutni i ja izjasnim i da
mi se to mora omogućiti. Slavica koja je sedela pored mene počela je da vrišti
na njih i da ih ućutkava. Rekla im je da oni nemaju o čemu da razgovara sa mnom
.Mogu samo sa njom ,a ona će im sve umesto mene odgovoriti. Šveđani su se
usprotivili ,a i ja . Za mene je bila uvreda da me neko bilo gde bez mog
ovlaščenja ,a naročito ne ona i to još u mom prisustvu zastupa.Upozorila ih je
da je ona glavna osoba koja odlučuje i da
ima da bude kako ona kaže ,ako misle živi da se trate u Švedsaku.....itd.
Svi su ućutali sem jednog čoveka koji je rekao da neće odustati od mene , zapretila
mu je da će videti kako će proći,ako ne odustane jer ona
izvršava svoja obećanja. Svi šveđani su tada izašli napolje jer su
shvatili da su u nevolji.Slavica i njena
rođaka su mene držale na oku dok su dvojica šveđana pokušavala da me sačekaju
na vratima, tako da do direktnog susreta nije ni došlo.
Još jedan slučaj koji se dogodio u Somboru na dočeku Nove Godine pre više od 25
godina.Njena starija sestra i ona sedele su u ambulanti pedijatrijske klinike
gde je Slavica stažirala.Ja sam zabavljala njenog mlađeg sina , igrala se sa
njim u hodniku i čula iza vrata da ja neću živeti i ću ja još te večeri biti
mrtva . Deo priče je iza vrata čuo i doktor pedijatar koji je u tom momentu
naišao i rekao da neće dozvoliti da mi se ništa loše dogodi. Kada smo napuštale
bolnicu ona je na kolicima prekriven ćebetom nosila ultrazvuk ,a njen pomagač
je sa strane prisao meni i rekao sada ste gotovi mi ne podnosimo lopove.Pitala
sam ga ,a šta sam ja to ukrala? ,rekao je to što držite u rukama ? ja u rukama
nisam imala ni tašnu bile su prazne i spremne za odbranu ,ako zatreba.U tom
trenutku se pojavio na vratima bolnice pedijatar i rekao mu da neće dozvoliti
da me vređa jer ja nisam lopov.Slavica
je išla ispred mene i čula sam kada je rekla Vidosavi da su se mene rešile jer
sam ja već sigurno mrtva ,a ova je
dodala da će kada se vrate kući srediti i Borisa pa će se rešiti nas . Slavica
se nije složila sa njom rekla joj je da joj Boris ne smeta dok njena deca ne
odrastu .Od tada me je doktor pedijatar
više puta zvao telefonom i to duži vremenski period i pratio ovaj slučaj.
Otprilike tih
godina njena sestra Vidosava koja je promenila ime u Aleksandra me je zamolila da joj kupim novu
komodu od hrasta koja je bila urađena u starinskom stilu jer namerava da se
useli kod jedne grofice koja je imala dvorac nedaleko od Regensburga.Znala je da živi sama i da ne sme
nikog da primi jer je bila jako bogata i celo bogadstvo je držala u dvorcu
,naravno u sefovima.Uz put dok sam bila njen gost u Regensburgu mi je pokazala
dvorac koji se nalazio u šumi nedaleko od puta.Izgledao je predivno.Da bi
zadobila njeno poverenje ,kao i poverenje drugih predstavila se kao potomak
grofova i ta komoda joj je bila potrebna kao dokaz da je nasledila od svoje
babe grofice ,a pripadala je njenim dalekim precima.Tako je bar ona meni ispričala.
Uspela je da se useli sa svojom ćerkom u potkrovlju njenog dvorca . Posle nekoliko godina grofica je po njenoj
priči iznenada umrla od infarkta .
U članku „želim da
se ovo zna ..............“! navela sam da su mi promenili ime i da ga nikom
nisu rekli pa su ga često spominjali u razgovorima koji su se odnosili na mene i
u mom prisustvu. Jedno popodne kada smo Vidosava , njena prva rođaka i ja
sedele u dvorištu njihove kuće rekle su da je pravi trenutak da se reše osobe koja
im je smetala i izgovorile njeno ime ,jer ih niko ne vidi,ali kako to da
urade kada ta osoba nema ni jednu
manu.Počele su da nabrajaju : u školi je među najboljima, za svaki naš problem
nađe rešenje ,uvek je spremna svima da pomogne.Uvek ima dobre ideje i nikog ne
ogovara ,lepa je i nikom se od nas nije zamerila...i td.Šta bi radili da nije
nje ?...itd.Pitala sam ko je ta osoba jer za osobu sa takvim imenom nikada
nisam čula .Dobila sam odgovor da je bolje da ne pitam dok sam još živa. Ustala sam
i napustila dvorište.
Ovaj deo priče je čuo i čovek koji se predstavio kao moj
deda dok ih je prisluškivao iza vrata,što ga je i podstaklo da me potraži bar
tako je on meni rekao .
A sada ću se vratiti na događaj koji sam
opisala u tekstu „želim da se ovo zna....!“,dok sam se pozdravljala sa njim ,iza
njega je stajao plav muškarac u plavom, sa plavim očima. Deda je primetio da on
po svaku cenu pokušava da mi se približi kao muškarac i to mu se nije svidelo.Počeli
su da se prepiru. Pitao ga je „zar ti nisam dovoljno ostavio ? ako smatraš da
ti pripada više dobićeš još ,ali ostavi nju na miru,a zatim je dodao „ ona mora
dobiti mnogo više od tebe jer mi je rod i moram da je zaštitim,a ti gledaj
druge . Bacila sam mahinalno pogled na dedinog
pratioca i učinilo mi se u pogledu
upućenom mom lažnom stricu da su bili
ili postali u nečemu saveznici.
Tog dana mi je /2002 ili 3.će god./ na uglu Zmaj Jovune
ulice ispred „Progresa“ponudio da potpišem to pismo ,kako bi on mogao odmah posle
toga uzeti stvari iz hotela „Vojvodina“ gde su obično boravili ,vrati se u
Stokholm i zaobići čoveka sa kojim je trebao da se sastane. Čovek sa kojim je
trebao da se sastane očekivao je od njega to pismo i dogovorio mesto i vreme
gde da se nađu.U kratkim crtama sam mu ispričala da sam dobila otkaz bez
osnova, da me je Instpekcuja rada vratila na posao do okončanja sudskog spora i
da se nadam da ću spor uskoro dobiti. I
to sam čuo odgovorio je on i da nećete dobiti taj spor ,ne nadajte se , zbog
toga sam se iskrao na kratko da niko ne primeti i krenuo prema banci da vas
nađem i oslobodim i Borisa i Vas od
takvih ljudi i neprijatnosti koje vam priređuju.Nisam mogla da
poverujem da ću sigurno izgubiti spor
jer nije bilo razloga ni za otkaz ni za
kaznenu meru,ali se to ipak dogodilo.U ruci je držao papire i rekao da to pismo
treba da potpišem jer tada neću
zavisiti od njih i spasit ću Borisa
i mene i njega ,ako ga potpišem.Uradio je DNK- analizu kao dokaz o
srodstvu. Do dogovorenog sastanka sa čvekom koji je očekivao isto pismo imao
je manje od 10 minuta jer smo u
razgovoru izgubili skoro 20 minuta .
Nisam bila dovoljno upućena u sadržaj pisma niti u DNK
analuzu jer su bili napisani na engleskom jeziku ,a ja engleski nisam znala.Nisam mogla da potpišem
nešto što nisam pročitala.Za čitanje i prevod nije bilo vremena .Ako je pismo
zaista bilo takvog sadržaja kojim se rešavaju naši krupni problemi ,moj sin i ja više nebi smeli da budemo u
kontaktu sa takvim ljudima i ako sam ih tada i dalje smatrala svojom rodbinom.Bila
sam zbunjena jer ih je i Boris voleo više nego mene i nastavio bi da ih
obilazi . Na taj način Boris bi bio u opasnosti. Svojim dugogodišnjim
prijateljstvom sa porodicom koja ga je lagala i ogrmnim poverenjem u njihove
priče ugradio je u meni dozu straha i nepoverenja,trebalo mi je vremena. On je tada krenuo prema hotelu „Putnik“,a mene je zamolio da se
ne udam za tog čoveka koji očekuje od njega pismo,misleći da znam o kome mi
govori ,a ja još uvek nisam znala ni koje on.
Da je on došao u banku kako je i nameravao možda bi se
našlo neko rešenje. Kada je trebao da ode na dogovoreno mesto htela sam da pozovem miliciju zbog pretnji.Nije mi to
dozvolio čak je počeo i da galami na mene.Predložila sam mu da pođem sa njim
ili za njim ,da ne bude sam jer u prisustvu druge osobe ne sme ništa loše da mu
se dogodi.Rekao je da mu je lakše ako treba da pogine sam nego da gleda kako
mene muči i ubija ,a zatim i njega jer mu pismo neće dati. Poslednje što mi je
palo na pamet bilo je da prvog prolaznika zaustavim i zamolim da pođe sa mnom u tom pravcu .Na
žalost nije bilo prolaznika u ovom delu grada.Radnici su se većbili vratili sa
pauze za doričak i ulice su ostale prazne.Odjednom se pojavio muškarac plav u
plavom koji je išao od Bul M. Pupina ubrzanim koracima prema hotelu „Park“ i pomislila sam da
njegovo prisustvo može da mu pomogne .Ja sam stajala na uglu Zmaj Jovine ulice, pratila pogledom i
očekivala da će neko ipak naići. Pored mene su zapravo tada i prošla 4 muškarca
veoma razvijena i snažna.U momentu kada sam htela da ih zamolim da pođu sa mnom
čula sam ih „vidi ona ga još i žali ...........!“pogledali su me pretećim
pogledom i prekorom,možda se predomislio rekli su ,sve je moguće,ali sumnjam
,konstatovali su. Ja sam se tada vratila u banku, a oni su produžili Zmaj
Jovinim ulicom.Poslednjih nekoliko dana sam se raspitivala dali je bilo na tom
mestu tuče ? dali je bilo ranjenih ili mrtvih odgovor stalno prisutnih
–zaposlenih u blizini je bio da nije.Pitala sam i čoveka sa portirnice
Pokrainskog komiteta ,koji je potvrdio da nije bilo nikakvih ekscesa jer bi on
to morao videti.Novi Sad je inače miran
grad i najmanja tuča bi se brzo saznala . Nije bilo razloga da ne poverujem jer
bi neko od taksista,konobara , radnika Pokrainskog komit., Medlaba itd. mogao
da vidi ili čuje šta se događa.Kasnije sam se setila da sam tog plavog muškarca
u kojeg sam imala najveću nadu više puta videla u kafiću u ulici M. Pupina gde
se sada nalazi AIK –banka.Sedeo je sa društvom
okrenut prema bulevaru u blizini izlaznih vrata.Tuda sam prolazila uvek
kada sam se vraćala od lekara sa ciljem da u tom kafiću vidim mog bivšeg kolegu
koji je radio kao konobar u vreme višebrojnih otkaza u banci dok je vodio
sporove. Pošto sam i ja u banci imala sličnih problema sa otkazima htela sam da
se konsultujem sa njim ,tako da sam imala prilike više puta da ga vidim .
10 –tak godina nakon toga ja sam tražila doktorku sa
kojom sam se dogovorila da mi uradi ultrazvuk jer nisam bila zadovoljna sa
desnom stranom obraza koju je doktor sa VMA deformisao silikonom u nameri da mi
izleči hematom na licu ,pa pošto ni on niti bilo ko u zemlji nije znao da ga
izvadi operaciju sam radila u Berlinu,a ultrazvuk je pokazivao gde se nalazi
strano telo koje treba izvaditi.Bila sam u velikim problemima zbog složenosti
operacije i teških posledica koje bi nastale u slučaju nove greške i tako
zamišljena promašila sam ulaz doktorkine
ordinacije i produžila do hotela „Putnik“.Ispred hotela skoro na samom
uglu stajala je grupa milicionera i čovek u plavom koji je
bio uplakan i pravdao se.To je upravo bio taj čovek plav u plavom kojeg sam već opisala i koji je
bio dedin pratilac na babinoj sahrani.Nisam mogla ranije da ga se setim jer nisam
obraćala pažnju na njega.Obratila sam se nekom od milicionera pošto ni tada nije bilo
prolaznika, za pomoć oko ulaza u ordinaciju .Jedan od milicionera me je
prepoznao jer je nekada radio u sudu na obezbeđenju ,prišao mi je i rekao da me
poznaje ,ali ja njega ne mogu da se setim jer vidi da sam u velikim problema i
da mu je poznato da imam ozbiljnih
problema.Rekao je da zna da ja nisam ubicajer me poznaje ,ali moram da me ispita to mu je posao.I ja
sam znala da nisam ubica ,ali nisam znala ko je ubijen i šta ja imam sa
ubistvom.Bila sam pod stresom zbog moje operacije pa ga nisam ni pitala o kome
se radi.On mi je objasnio gde se nalazi doktorka i rekao da je pozdravim i da
ne brinem sve će biti u redu.Mislila sam na moju operaciju sa kojom sam bila
opsednuta i zahvalila se.Te godine ili sledeće bili su izbori.Ja nisam dobila
poziv na svoje novo ime i prezime /jer sam se odrekla od njih i promenila ga/ pa
sam došla da glasam sa ličnom kartom pošto me nije bilo na spisku.Došlo je do nesporazuma
oko mog novog imena. Nisu hteli da ga priznaju i dopišu me u spisak bez obzira
na ličnu kartu pa su pozvali SUP.Čovek koji je na poziv biračkog tela došao iz
SUP-a pitao me je za čoveka t.j. švedskog građanina sa kojim sam razgovarala
ispred bivšeg „Progresa“ dali ga poznajem i šta znam o njemu. Opisala sam ga u
detaljima ,ispričala razgovor koji smo tada vodili i saznala da se njemu od
tada gubi svaki trag , da ga švedske vlasti traže i svakodnevno vrše pritisak
na SUP da ga pronađu ,a SUP nije imao ni jednu validnu informaciju o
njemu.Zamolila sam ih da mi jave telefonom bilo šta da se dogodilo ,ali ni do
danas nisam saznala ništa.Verujem da ga niko nije ubio ,ne bar tada i na tom
mestu u Novom Sadu, ali šta se dalje
dogodilo htela bih da znam,jer nije mogao nestati bez traga , da to niko ne zna
. Negde je morao biti.Ovo pišem jer smatram da i ovo treba da se zna, a ni ovo
nije sve ....! .
Tina Švaicer, Novi Sad
Tel. 064 165 71 09
